Daily Act Of Kindness

Anoreksija - bolest u modi

Visoke, prozirne figure koje se graciozno kreću noseći preskupe komade garderobe... pritom neverovatno fotogenične i savršeno zgodne .... Ili možda - visoke figure čiji je osmeh grč, čije se telo ispod naslagane odeće gotovo i ne vidi, ili do izražaja eventualno dolaze karlične kosti i koščata ramena... I onda se postavlja pitanje - zašto čitav svet i dalje misli da je takav izgled imperativ, zašto i dalje žene širom sveta svoj izgled žele da poistovete sa izgledom ovih slabašnih figura?! Odgovor je u medijskoj manipulaciji, u plasiranju ovakvih tela na naslovnice časopisa, njihovo šetanje po pistama, pojavljivanje na televiziji gde se njihov izgled hvali itd. I eto, prosečna osoba želi biti mršava do granica bolesti, želi da izgleda kao da je provrela 3 meseca u Aušvicu. Ali, tu nije kraj uzročno-posledičnom ciklusu. Kao rezultat svega nastaje bolest, najprisutnija kod tinejdzera, koja se naziva anoreksija. Poslednjih godina, svest o štetnosti gojaznosti i idealizacija mršavosti menjale su navike u ishrani pogotovo devojčica u pubertetu, mada ni dečaci nisu toliko retka pojava. Bolest se najčesće javlja kod devojčica između 12 i 20 godina. Uzroci ovog oboljenja su bio-psiho-socijalnog porekla, sto govori o kompleksnosti nastanka i lečenja same bolesti. Anoreksija je psihicki poremećaj sa simptomima straha od hrane, osećaja krivice nakon komzumiranja hrane, potrebe za održavanjem niske telesne težine. Dovodi do psihičkog i fizičkog propadanja, depresije i kaheksije. Najkritičnija grupa jesu adolescenti. Adolescencija nosi problem prihvatanja sopstvenog tela i brojnih promena, a anoreksija koja se javlja je pokušaj odbijanja tih promena, otpor odrastanju. To je apel za pomoć a ne samouništenje. To je želja da se bude primećen i prihvaćen. Često nastaje zbog sukoba sa sredinom ili sa roditeljima, praćeno strahom od napuštanja, preispitivanjem svojih novih uloga i straha od njih, neretko i sa eventualnim osećajem krivice zbog budjenja seksualnosti i regresivnom težnjom ka nižem uzrastu, ka vraćanju u detinje doba potpune 'nevinosti' i bezazlenosti.

Kakve osobe su sklone anoreksiji? Za razvoj jedne individue, vrlo je bitno njeno najranije detinjstvo, počeci njenog rastanja i sazrevanja. Pa tako, za pravilan psihicki razvoj deteta neophodno je da se majka od malih nogu na pravilan način postavi prema potrebama deteta. Bebe, dok još uvek ne znaju da govore, plaču kada god im nešto smeta: kada im je hladno, vruće, kada su gladne ili žedne... ako beba dobije hranu svakog puta kada joj nesto zasmeta dobiće lažan osećaj da svaku nelagodnost može odstraniti hranom, što kasnije može dovesti do gojaznosti ili do kontra efekta - anoreksije. Tokom proučavanja anoreksičnih osoba došlo se i do nekih podudaranja u porodicama obolelih. Porodice anoreksičnih osoba se često opisuju kao umrežene, prezaštićujuće, sa težnjom ka izbegavanju konflikata i stvaranju koalicije sa pacijentom od strane jednog ili drugog roditelja. Odgovornost članova porodice i granice među njima su neodređene i slabe. Članovi porodice anoreksične osobe nameću veliku odgovornost jedni drugima, ali se i međusobno prezaštićuju. Često se navodi da su očevi anorektičnih ćerki distancirani i izolovani od ostatka porodičnog sistema. Rezultati nekih studija ukazuju da i anorektične ćerke i njihove majke ocenjuju očeve kao mnogo distanciranije nego što to čine osobe iz kontrolne grupe, ali da takvu procenu ne daju i siblinzi anorektičnih osoba. Ovaj nalaz otvara dilemu da li su očevi anorektičnih osoba zaista toliko distancirani ili ih samo kao takve opažaju pojedini članovi porodice. Druga istraživanja ukazuju da su roditelji anorektičara istovremeno i više privrženi i više nemarni, a da su očevi veoma kontrolišući. Njihove anorektične ćerke su submisivne i nepoverljive. Postoje istraživanja koja ukazuju da ne postoji "tipična porodica anorektičara" ali da u porodicama ovih osoba postoji veće prisustvo različitih problema i da majke anorektičnih osoba u značajno većem procentu pate od depresije. Postoje dakle neke sličnosti izmedju porodica, ali mnogo više ima sličnosti u tipu osoba koje postaju anoreksične. Jedna od karakteristika jeste da su često u pitanju iznadprosečno inteligentne osobe, i samim tim, one i u pogledu sopstvene telesnosti razmišljaju na magičan način. U tom smislu je tipično da se samopoštovanje direktno povezuje sa onim što jeste ili nije pojedeno. Generalno, to su osobe koje imaju izuzetno nisko samopoštovanje i izraženo osećanje neadekvatnosti. To su osobe koje se plaše polnog sazrevanja i uopšte seksualne zrelosti i delovanja. S obzirom da su anorektične osobe često veoma poslušne i konformirajuće, postoje mišljenja da je poremećaj ishrane zapravo pokušaj uspostavljanja kontrole bar nad delom svog života, s obzirom da je ta kontrola izgubljena zbog velike potrebe za povlađivanjem drugima. U tom kontekstu, gladovanje predstavlja i uspostavljanje reda. Ove osobe su često ponosne na svoju sposobnost da izgube na težini, a samonametnuta pravila vezana za hranu predstavljaju supstitut za nedostatak autentične nezavisnosti. Većina anorektičnih adolescentkinja su ozbiljne, organizovane, uredne, tihe, savesne, veoma su osetljive na odbacivanje i sklone iracionalnom osećaju krivice i brige. Ove osobe su često perfekcionisti koji imaju iracionalna očekivanja i od sebe i od drugih. I pored toga što su često veoma uspešne, osećaju se neadekvatnim, defektno i bezvredno. Pored toga, često vide svet u crno belim kategorijama; sve je ili dobro ili loše, debelo ili mršavo. Neretko se ove osobe udaljavaju od ljudi, imaju poteškoća u iskazivanju osećanja, naročito agresije i osećaju se bespomoćno, pune krivice i sramote. Blokirana agresija se pretvara u autoagresiju kroz izgladnjivanje i uništavanje sopstvenog tela. To su bolesno pedantne osobe koje ne mogu podneti ništa što nije savršeno, pa zato i svoj izgled žele da dovedu do savršenosti tj do nekog nametnutog ideala. Na primer, devojčica je u školu došla sa ranama na prstima ruke, zato što je celu noć ponavljala pisanje domaćeg zadatka da bi postigla savršen rukopis. Paradoks ove bolesti je činjenica da anoreksične osobe mršave da bi se nekome dopale, a zatim gube potpuno interesovanje za suprotni pol i gube seksualnost. Čeznu za bliskošću ali su istovremeno uplašene od nje. Neka istraživanja ukazuju da je oko četvrtina osoba sa poremećajima ishrane tokom života bilo seksualno zlostavljano. Anorektične osobe imaju problema sa separacijom i individuacijom od oba roditelja. 

A kako znamo da li je u pitanju anoreksija ili samo privremena 'kriza'? O anoreksiji govorimo onda kada je gubitak telesne težine veći od 20 do 25 prcenata. Tada se već po gubitku mišićnog tonusa vidi da osoba nije više zdrava, što je uočljivo i po drugim simptomima. Postoje dva tipa anoreksije, jedan je restriktivni tj. sprečavanje unošenja hrane a drugi je tip anoreksije sa čišćenjem, praćen povraćanjem i upotrebom laksativa. Anoreksiju karakterišu postojanje gladi i apetita ali njihovo nepriznavanje. Tako da je sam naziv anoreksija (anorexia) nepravilan, jer u bukvalnom prevodu znači bez apetita. Ovo nije tačno zato što oboleli osećaju glad ali je negiraju i poistovećuju sa stomačnim tegobama, bolovima u želucu, mučninom... Čak pristaju i na razna ispitivanja i idu daleko u traženju drugih uzroka, potpuno negirajući izgladnelost svog organizma. Postepeno, osoba postaje sve mršavija a gubitak na težini nailazi na divljenje vršnjaka, čije je mišljenje izmanipulisano modnom industrijom. To što im se dive i što su u centru pažnje daje dodatnu snagu obolelima i oni nastavljaju sa restrikcijama u ishrani, hraneći se pažnjom uperenom na njih i lažnim osećajem samokontrole i moći, jer inače, oboleli su vrlo slabie ličnosti, izrazito osetljive, najčešće su nesigurne mlade osobe. Vremenom, želja za vitkošću do granica dečije postaje opsesija i nastaje bukvalan strah od hrane. Tada pate i oni i porodica, uz konfuziju odnosa i agresiju. Posledice anoreksije su problemi rada srca, slabljenje srčanog mišića, smanjuje se čak i intelektualna sposobnost zbog nepravilne i nedovoljno hranjive ishrane, dolazi do snižavanja krvnog pritiska, nesvestice, snižene telesne temperature, kosa i nokti postaju lomljivi, kosa pojačano opada, koža je suva, kosti su sklone prelomima, dolazi do anemije... Kod devojaka je karakterističan i gubitak menstruacije a kod muškaraca se smanjuje libido. Lečenje anoreksije je teško jer je bolest psihička i previše je uzroka nastanka bolesti. Dugim izgladnjivanjem i gubitkom težine, oboleli su pokrenuli čitav lanac drugih poremećaja u svom organizmu. Prvo je bitno uočiti da postoji bolest, tj primetiti da je osoba obolela pre nego što ona izgubi 15% svoje težine. Zatim osobu treba odmah odveti kod lekara i ne pokušavati nešto uraditi kod kuće. Lečenje anoreksije uključuje tim lekara raznih profila, jer je takva i bolest. Terapija podrazumeva strogu kontrolu ishrane, upotrebu medikamenata poput neuroleptika i antidepresiva i paralelnu primenu psihoterapije uz učešće cele porodice. Lekar prvo proverava stanje krvi, jetre... pacijentu daje visokoenergetske preparate sa hranjivim sastojcima za nadoknadu zbog slabosti i disbalansa. Osim toga, ti preparati nisu hrana, tako da pacijent ne oseća stid prilikom njihovog unošenja pred drugim ljudima.

U normalan život se vrati samo 50% odolelih, a 10% anoreksičara završi sa smrtnim ishodom. Ostatak obolelih prelazi u hroničnu depresiju koja nije opasna po život, ali se i dalje mora kontrolisati.

Iako je prvi primer anoreksije uočen još u 15. veku, tek sada u 21. ova bolest dobija razmere epidemije. Koliko je sve ozbiljno govore i činjenice da u Srbiji na primer, svake nedelje pet devojaka završi na odeljenju sa dijagnozom anoreksije. U Britaniji se u ovu priču uključio i BBC, koji je sklopio ugovor sa Nacionalnim institutom za zdravlje kojim se obavezuje da će zapošljavati jedan broj punačkih osoba, i na taj način simbolično doprineti borbi protiv diktata mršavih. Ali oni koji su po mišljenju svih glavni uzrok ove sve raširenije bolesti jesu kreatori i manekeni, odnosno - cela modna industrija. I dok razne organizacije pokušavaju da suzbiju bolest, da nametnu drugi tip savršenog izgleda, modna industrustrija nastavlja sa plasiranjem istih bledih i slabih tela. Na jednoj strani imamo retke pokušaje a na drugoj sve goru situaciju. Samo pre dve generacije, težina manekena bila je za 8% manja od težine prosečne osobe, a danas iznosi već 23%. Od šezdesetih godina prošlog veka do danas broj obolelih se udvostručio, tako da samo u Americi boluje 10 miliona žena i još milion muškaraca. Istraživanja su pokazala da polovina tinejdžera želi da oslabi, uz to 60 odsto njih tvrdi da časopisi utiču na njihove ideje o izgledu. Ono što je činjenica je da su te slike provučene kroz kompijuterske fitere i programe i zbog toga manipulativne. Takodje, anoreksija je psihička bolest sa najvećom stopom smrtnosti jer je fatalna u 15-20 odsto slučajeva. Čak 50 odsto žena pati od poremećaja u ishrani, što je najčešće blagi oblik anoreksije... Televizija igra takodje ogromnu ulogu. Vitkost, gotovo neverovatna i nerealna postala je redovan prizor na ekranu. Čak šta više, pravila se menjaju što se tiče prihvatanja manekena u modne kuće. Danas se traže devojke sa američkim konfekcijskim brojem 00, što predstavlja struk tipičan za sedmogodišnje devojčice... ni manje ni više...  Ono što je takodje alarmantno je sve niža donja granica za starost manekena. Danas imamo devojčice sa 13 ili 14 godina koje počinju da se bave profesionalnim manekenstvom u smislu napuštanja roditeljskog doma i snalaženja bez ičije pomoći u svetu mode koji je surov i prepun pritiska. Želja za 'savršenošću' pod budnim okom javnosti je normalan sled svega toga. One bivaju podvrgnute pritisku i uvode sebi restrikcije u ishrani što im daje osećaj kontrole nad njihovom slabom ličnošću, a posledica toga, tj. mršavost im uliva prividnu sigurnost pod 'reflektorima'.

Ali pored toga što se modne agencije uglavnom ne obaziru na stanje svojih manekena i uticaj koji imaju, postoje pokušaji nekih udruženja i organizacija da se bolest suzbije. U Francuskoj je predlozen nacrt zakona po kome bi se svako podsticanje na preteranu mrsavost kaznjavalo kaznom zatvora do 3 godine ili novcanom kaznom od 50 000 evra, ukoliko je ovo prikazivanje i podsticanje prouzrokovalo smrt obolelog. Razlog svega ovog jeste cinjenica da od anoreksije pati 40 000 Francuza. Predlog zakona o kom je reč sačinila je senatorka Valeri Boaje iz vladajuće Sarkozijeve Unije za narodni pokret, nakon što je prošle godine bila šokirana bilbordima fotografa Olivijera Toskanija, koji prikazuju golu 27-godišnju Francuskinju Izabelu Karo, koja je 15 godina bolovala od anoreksije. Toskani je najpoznatiji po reklamama za „Beneton“, u kojima je prikazao muškarca koji umire od side. Septembra 2006. godine, na nedelji mode u Madridu, vlasti su u želji da promovišu zdrav izgled odlučile da zabrane izlazak na pistu devojkama čija težina ne zadovoljava kriterijume Svetske zdravstvene organizacije o normalnoj uhranjenosti. Ovo se odnosi na Indeks mase tela (IMS), koji predstavlja odnos visine i težine osobe. To je količina masti potrebna telu da normalno funkcioniše. Zdravi su oni koji imaju Indeks mase tela od 18,5 do 25, sve preko toga je gojazno a ispod toga neuhranjeno i previše mršavo. Te nedelje mode u Madridu rezultati su bili neverovatni jer je čak 30% manekenki ostalo bez posla. Ustanovilo se da su - izgladnele. Reakcije na ovo su bile različite i stvorila se prava diskusija na temu u koju se uključilo Ministarstvo zdravlja, ali i prozvani tj. modne agencije, kreatori... Neki su smatrali da je to napad na umetničku viziju kreatora, zabranjivanje njegove slobode... drugi su smatrali da je svima dosta pogleda na premršava tela bez boja i oblika. Manekenke su se, naravno, pravdale izjavama da je većina njih prirodno vitka, a da su slučajevi anoreksije samo sporadični incidenti. U modnoj agenciji Viva kažu da ako bi morali da poštuju pravila o uhranjenosti, koja se dakle odnose na zdravlje svojih manekenki, skoro nijedna od njih više ne bi ni mogla da radi... Mada... iako pri pomeni anoreksije svi prvo pomisle na modu i manekene, anoreksija je takodje vrlo česta kod glumaca i muzičara.

Ipak, iako je Madrid bio započeo polemiku o anoreksiji i rasvetlio pravu istinu, druge modne prestonice kao što su Pariz, London i Njujork nisu na svojim nedeljama mode stavljali ograničenja vezana za težine manekena, tako da je posle nekog vremena sve gotovo zaboravljeno i priča o tome se završila, a anoreksija je ostala još jedna tema o kojoj se ćuti. Tek ove godine, Milano i London su zbog pritiska javnosti poceli daproveravaju zdravlje manekena.

Na obolele deluje i Internet. U svojoj povučenosti i izolovanosti od svoje okoline, anoreksične osobe okreću se Internetu a tamo ih čekaju sajtovi posvećeni njihovim projateljicama  sa imenima 'Ana', 'Bella' i 'Mia'... što su zapravo cyberspace nadimci za anoreksiju i bulimiju. Na nekim stranicama ove bolesti se promovišu kao način života, a oni koji ih posećuju sebe smatraju ekskluzivnom zajednicom koju 'običan' svet ne razume. Članovi ovih virtuelnih društava često na sajtove postavljaju slike svojih uzora, uglavnom supervitkih zvezda koje imaju nadimak 'thinspiration'. Medju njima su najpopularnije Ana Kurnikova, Kate Moss, Oksana Pautova... Čak i one koje su javno priznale da su se borile sa anoreksijom, kao na primer Marz-Kate Olsen, Natalia Vodianova ili Victoria Beckham, sa ovih sajtova smeše se kao uspešni primeri.