Daily Act Of Kindness

 Dakle, još jedna tema koja nije aktuelna kod nas ... ovoga puta radi se o zaveštanju organa. O ovom veoma humanom, i u poslednje vreme (uzimajući u obzir liste ljudi koji čekaju na organe) neophodnom činu, u cilju spašavanja ljudskih života, niti se govori dovoljno a još manje nešto preduzima. Ovo je nešto što bi u svakoj iole života i smrti svesnoj sredini trebalo da bude uobičajna stvar a ne tabu tema ... I onda se postavlja pitanje, da li smo mi toliko nesvesni ljudi, ili se radi o neinformisanosti zbog koje mi nismo krivi? Evo, mi pravimo još jedan pomak u cilju povećanja inforisanosti...    A nešto da vas zainteresuje je:

,,Svako od nas treba da zna da je deset puta veća verovatnoća da vam zatreba organ, nego da se desi da budete u prilici da vam se desi moždana smrt''

 

Dakle, ovo je tabu tema u moru tabu tema kod nas... Ne samo na javnoj sceni zemlje nego i privatno. Na primer, u mojoj porodici nikome nije palo na pamet da zavešta organe (za neki 'ne daj Bože slučaj'), niti se ikada pričalo o toj mogućnosti, ne sećam da se u mom društvu pričalo na tu temu. Ali smo naravno nas dvoje i  do te teme došli, i videli da je svuda ista situacija- ćutanje, jednostavno nekomentarisanje. Mada nije sve TAKO crno. Kod mene se prvi put javila pomisao da učinim tako nešto, kada sam video reklamu na RTS-u, davno je bilo tako da se ne sećam ko je bio pokretač akcije, verovatno vlada Srbije ili ministarstvo zdravlja. Bilo je nešto tipa "postani donator, nabavi karticu" sa nekim spotom i informacijama. Neko vreme mi se ideja motala po glavi, ali pošto sam bio maloletan i malo upoznat sa celom procedurom, odustao sam. I kada smo smišljali teme za blog, meni je javila ova.

Sakupljajući informacije za članak, naknadno smo saznali da je ona reklama, koju sam ja video, bila akcija iz 2002.godine koju je pokrenula VMA a koja je kao cilj imala afirmisanje donatora. Slogan je bio "Za hiljade mladih ljudi transplatacija znači život. Pomozimo im i obezbedimo sigurnije sutra za našu decu. Produžimo život!", a akciji su se pridružile razne poznate ličnosti i zaveštale svoje organe: Bata Živojinović, Marina Bukvić, Branka Katić, Dragan Bjelogrlić... Organe su zaveštali i tadašnji načelnik VMA general Stanković i tadašnji (možda i sadašnji, ne pratim toliko politiku u poslednje vreme) ministar Tomica Milosavljević. Akcija je trebala da bude permanentna ali ja ništa o tome posle one reklame nisam video.

Kada se priča o presađivanju organa, glavne asocijacije su trgovina organima (kao jako unosan biznis), korumpiranost lekara i zdravstvenog osoblja, itd. Hteli smo ovu temu malo temeljnije da obradimo, jer smo i mi sami zaista malo upoznati sa njom. Dakle...

Po članu 224. zakona o zdravstvenoj zaštiti republike Srbije:

"Organi, tkiva i ćelije, kao delovi ljudskog tela, mogu se uzimati i presađivati samo ako je to medicinski opravdano, odnosno ako je to najpovoljniji način lečenja lica i ako su ispunjeni uslovi propisani zakonom.
Način, postupak i uslovi za uzimanje i presađivanje organa, tkiva i ćelija, kao delova ljudskog tela, odnosno način, postupak i uslovi za lečenje neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutim oplodenjem, utvrduju se posebnim zakonom."

Što nas dovodi do zakona o uslovima za uzimanje i presađivanje delova ljudskog tela. Taj zakon je VEOMA star, zakon SFRJ donet 26.10. 1990. godine koji je nasledila SRJ a zatim i naša RS 2005. godine. Taj zakon sada ne važi, ali je i dalje na snazi, znam smešno je, jer naša vlada ili skupština tj ona gomila kretena, koji se grabe oko vlasti umesto da donose zakone poput ovog i iste izvršavaju, nisu izglasali ovaj zakon, verovatno nije ni do glasanja stigao, sudeći po radu naših političara, ali da se ne udaljavam od teme. Dakle ne postoji validan zakon, stari ne važi a novi nije usvojen, ali sve jedno analiziraćemo ovaj zakon, a onda objasniti kako se danas to radi.

"OSNOVNE ODREDBE

Član 1.

Ovim zakonom propisuju se uslovi pod kojima se mogu uzimati i presađivati delovi ljudskog tela radi lečenja.
Delovi ljudskog tela mogu se uzimati i presađivati samo ako je to medicinski opravdano, odnosno ako je to najpovoljniji način lečenja lica i ako su ispunjeni uslovi predviđeni ovim zakonom.

Pod delovima ljudskog tela, u smislu ovog zakona, podrazumevaju se organi, tkiva i ćelije, koji predstavljaju funkcionalnu celinu, koji se čuvaju pod posebnim uslovima koji sprečavaju njihovu kvalitativnu promenu, koji su obrađeni – tipizirani i čija je podudarnost uslov za uspešno presađivanje.

Za presađivanje se mogu uzimati delovi tela umrlog lica. Od živih lica može se uzeti za presađivanje samo koštana srž.

Izuzetno od odredbe stava 2. ovog člana, od živih lica može se uzeti jedan od parnih organa, deo jetre, gušterače i kože ako postoji odgovarajuća podudarnost delova tela.

Delovi tela umrlog lica mogu se uzimati radi presađivanja tek kad se, na osnovu medicinskih kriterijuma i na propisan način, utvrdi da je nastupila smrt.

Smatraće se da je, u smislu ovog zakona, nastupila smrt lica od koga se uzimaju delovi ljudskog tela radi presađivanja u svrhe lečenja, ako je, na osnovu medicinskih kriterijuma i na propisan način, sa sigurnošću utvrđen prestanak rada mozga ili srca.

Funkcioner koji rukovodi saveznim organom uprave nadležnim za poslove zdravstva donosi propis o bližim medicinskim kriterijumima, načinu i postupku utvrđivanja smrti lica čiji se delovi tela mogu uzimati radi presađivanja.

Smrt lica utvrđuje komisija koju odredi zdravstvena organizacija ovlašćena za uzimanje delova ljudskog tela radi presađivanja, u skladu sa propisom iz člana 4 stav 2. ovog zakona.

Komisija iz stava 1. ovog člana mora* biti sastavljena od najmanje tri lekara. Članovi komisije ne smeju* učestvovati u uzimanju i presađivanju delova tela lica čiju su smrt utvrdili.

Ako se sa tela umrlog lica uzima koža, kosti, krvni sudovi i rožnjača, smrt tog lica utvrđuje lekar. Taj lekar ne može učestvovati u uzimanju i presađivanju delova tela lica čiju je smrt utvrdio.

* „Službeni list SFRJ”, broj 22/91

Ovlašćena zdravstvena organizacija je dužna da uzme deo ljudskog tela i da ga čuva pod posebnim uslovima koji sprečavaju njegovu kvalitativnu promenu.

Delovi tela ne mogu se uzimati ako se umrlo lice za života izričito, u pismenom obliku, tome protivilo.

Ako je umrlo lice maloletno ili duševno obolelo, pismeno protivljenje za uzimanje delova tela tog lica mogu dati njegovi roditelji ili staratelj.

Lekar u zdravstvenoj organizaciji dužan je da primi pismenu izjavu lica, roditelja ili staratelja da se izričito protivi davanju delova tela za presađivanje i da o tome obavesti referalni centar za presađivanje i određivanje podudarnosti delova ljudskog tela (u daljem tekstu: Centar).

Pismena izjava iz stava 1. ovog člana evidentira se i čuva u medicinskoj dokumentaciji i posebno se upisuje u zdravstvenu legitimaciju.

Podaci o davaocima i primaocima delova tela za presađivanje predstavljaju profesionalnu tajnu.
Za davanje delova ljudskog tela radi presađivanja ne može se uzimati nikakva novčana ili imovinska naknada.

Pod naknadom, u smislu stava 1. ovog člana, podrazumeva se i pružanje usluga ili davanje bilo kakvih pogodnosti.

Delovi tela živih lica mogu se uzimati samo u zdravstvenoj organizaciji u kojoj će se vršiti presađivanje tih delova, osim koštane srži."

Dakle, ovaj zakon je funkcionisao na osnovu "prećutne saglasnosti" tj. u slučaju da se niste izričito protivili, vaši organi bi bili iskorišćeni. Onda se postavlja pitanje, pa čemu onda zaveštanje organa? Pa to što je pisalo na papiru lekari nisu uvek poštovali, nisu smeli uvek da poštuju. Evo šta je rekao dr Zoran Kovačević u emisiji Timofejev, "po zakonu mi smo bili slobodni da uzimamo organe, međutim ovo je Balkan. Znači, postoji jedno određeno poimanje smrti, tako da bi to bilo katastrofa da nekom uzmete organe, porodica bi vas maltene jurila oružjem itd."

To je bio problem starog zakona, zato on više nije na snazi i sada stvari funkcionišu po novom koji izgleda jos nije ni izglasan ali nebitno.

Kako sada stvari funkcionišu?

Svaki punoletni građanin bez obzira na godine može da zavešta svoje organe. Sama procedura je vrlo jednostavna, i nije potreban lekarski pregled, već se tek u slučaju smrti, ako je osoba potencionalni davalac organa, utvrđuje da li se organi mogu uzeti. Osobe koje ne mogu da budu donori su teški bolesnici, dijabetičari, maligni, teški bubrežni bolesnici, psihijatrijski pacijenti, narkomani i svi oni koji imaju teška oštećenja organa.

Pre nego što nastavim, želeo bih da objasnim u slučaju koje smrti osoba postaje potencionalni davalac. Reč je o moždanoj smrti. Moždana smrt nije isto što i koma, iz kome se pacijent kao što znaš može probuditi, povratiti, a moždana smrt je nepovratno prestajanje svih funkcija mozga. Ono što bi još trebali da znate je to da iako nastupi moždana smrt, +90% svih vaših funkcija u organizmu može još da se odvija, to je bila tema mnogih rasprava o toj granici između života i smrti. Ali te funkcije se održavaju samo uz pomoć aparata, ja smatram da ako je moj mozak mrtav i ja nestajem zajedno sa njim. Postoji jasna granica između moždane smrti i kome, komisija sačinjena od tri stručnjaka nizom metoda nepogrešivo ustanovljava da li je došlo do moždane smrti ili ne. Zakonom članovi te komisije ne smeju biti i članovi tima za transplataciju. 1200 slučajeva moždane smrti se godišnje desi u Srbiji. Obično kao posledice moždanog udara ili teške saobraćajne nesreće. Dakle to je 1200 donatora organa godišnje! Samo da su svi zaveštali organe.

Da nastavim...

Organe možeš zaveštati na VMA, ukoliko nisi iz Beograda na broj 011-3670-784 trebaš samo adresu ostaviti i stiže ti prijava koju trebaš potpisati i poslati nazad, za VMA. I to je to, oni ti šalju karticu! Toliko jednostavno i bez mnogo muke možeš zaveštati svoje organe!

Ukoliko osoba nije zaveštala svoje organe pita se njena porodica tj njeni najbliži, međutim tada su oni, normalno, zbog gubitka jako potrešeni, pod jakim stresom. Tako da se zaveštanjem organa oni oslobađaju tog dodatnog stresa, donošenja odluke.

Zašto se ljudi kod nas ne odlučuju na takav čin?

Jedan od razloga je sigurno strah od smrti. Iako svi mi znamo neminovnost kraja, imamo strah od njega, pa čak i od razgovora o njemu. Kako bi se čovek odlučio na zaveštanje organa on mora da razmišlja o tom neminovnom kraju, što našim ljudima nije lagodno. Zatim strah od toga da ako nekom važnom vaši organi zatrebaju, sve opcije budu dozvoljene. Kako je rekao neki lik sa foruma. Evo jednog odlomka iz "Timofejeva":

"Koliko bismo mogli biti sigurni da ako zaveštamo svoje organe da se neko neće pobrinuti za našu moždanu smrt kako bi došao do naših organa?

Milosavljević: Pa zato bi bilo važno da svi budemo potencijalni zaveštaoci organa, i onda smo svi na neki način u riziku.

Bjelogrlić: Kažem za ovo što je postavila, i meni je isto jednog trenutka to prošlo kroz glavu, ali o tome čovek ne treba da razmišlja. Ali, u pravu si, što više donatora onda baš ne mogu sve da nas jure. "

Drugi razlog je OGROMNO nepoverenje u naše zdravstvo. Ja ne kažem da nemate razloga za to, hej pa i ja sam STRAŠNO razočaran u naše lekare i ostalo medicinsko osoblje, ali neću dozvoliti da me to nepoverenje spreči da u trenutku kada možda budem mogao po poslednji put nekome da pomognem, to i učinim. Gledao sam po forumima i video kometare tipa "ne želim da se neko obogati na mojim organima" ili "otkud ja znam da će moji organi otići u "prave" ruke". Pa to niko ne zna, niti može da zna, ali ja ipak biram šansu da nekom pomognem! A ako se neki doktor obogati na mojim organima, on će za to odgovarati, ako ne pred zakonom onda pred Bogom. Zar ne?

Treći razlog može biti religija. Postoje određene sekte ili religije, nisam se zanimao po toj temi pa stvarno ne znam, koje svojim vernicima zabranjuju i primanje krvi da ne govorimo o organima. Naša, Srpska Pravoslavna Crkva odobrava, i ne samo da odobrava nego blagosilja i poziva vernike da zaveštaju svoje organe. Time oni ne krše nikakve crkvene zakone, dakle hrišćanstvo se tome ne protivi. I Katolička crkva odobrava čin transplantacije. 

Malo statistike i činjenica:

Tragično je da je Srbija na poslednjem mestu u Evropi po broju presadjenih organa ... sve ostale zemlje, i članice bivše SFRJ su ispred nas ...Dok se u većini evropskih zemalja obavi od 50 do 100 kadaveričnih transplantacija, broj presađivanja organa od pacijenata u stanju moždane smrti u našoj zemlji može se izbrojati na prste jedne ruke. I dok su se sve evropske zemlje odavno opredelile za transplantaciju i godišnje rade na stotine ovakvih intervencija, kod nas se od 1986. godine obavilo svega 650 presađivanja bubrega (od toga 165 kadaveričnih), 18 jetre, a 2003. godine se na Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje" čak obustavilo presađivanje srca i jetre zbog nedostatka novca. Zbog nedotatka organa, kao i opreme i novca, iskorišćenost kapaciteta naših centara za transplantaciju (VMA, KCS, Dedinje i KC Novi Sad) je svega 20 odsto, dok su centri za dijalizu prenatrpani i u većini je počelo da se radi u četiri smene kako bi svi pacijenti bili podmireni, što naravno skraćuje i radni vek aparata za dijalizu.

A sad evo jednog zanimljivog članka, odlomka, ne znam šta je, pokupio sam ga na nekom od foruma koje sam posetio skupljajući info za ovaj članak:

"Problem zavestanja organa je tezak eticki problem i sustinski jako kompleksan problem, treba ga sagledavati iz vise uglova.
"Nekim pacijentima kojima je izvrsena transplatacija desila su se cudna iskustva nakon sto im je presadjen bubreg, jetra ili srce.Iako ne znaju ko je dao organ, oni pocinju da koriste njegovu memoriju. Asocijacije koje je imala neka osoba javljaju se kad se njena tkiva presade potpunom strancu. Na primer, zena se probudila nakon transplatacije srca i pozelela je pivo i hamburger; bila je veoma iznenadjena jer pre toga nije volela ni jedno ni drugo. Nakon sto je pocela da sanja cudne snove u kojima mladic po imenu Tomi dolazi po nju, uspela je da udje u trag osobi od koje je preuzela organ a koja je poginula u fatalnoj saobracajnoj nesreci...
Umesto da trazi natprirodna objasnjena za takve dogadjaje covek bi trebalo da ih sagleda kao potvrdu da su nasa tela sacinjena od iskustva transformisanih u fizicki plan. Zato sto je iskustvo nesto sto mi bukvalno " ugradjujemo u telo" ( postoje proteini pamcenja) nase celije su napunjene nasom memorijom, dakle ako primimo necije celije, primili smo, u isto veme, i njegovu memoriju."-Dipak Copra "Vitalno telo vecni um" ( kvantna fizika lepo objasnjava da su nasa tela sacinjena od energije i informacija)."

Zanimljivo .

Mi vas pozivamo da savladate strahove i zaveštate svoje organe. Jer oni nekome BUKVALNO mogu spasiti život. Život ljudi koji boluju od bolesti bubrega je jako težak i mučan, gotovo svakodnevne dijalize, odricanje u svakakvim oblicima. Zaveštanjem svojih organa ti njima pomažeš!

Evo jedne reportaže b92 o tome:

 Još jednom broj je 011-3670-784, vidiš, nekada više života može da se spasi po ceni jednog pisma!

Poz od nas K&I .